понедељак, 19. децембар 2016.

Погибија Јована Милованова Павићевића




Погибија Јована Милованова Павићевића

Пет стотина већ је прошло љета,
Од кад Турчин по Балкану шета;
Именује паше и везире
Непослушну рају да умире
Кроз намете зулуме и муке
Да ојача своје пашалуке,
Али чаша горчине се пуни
И раја се на све стране буни.
Има више од стотину љета
Од како је буна започета.
Из те буне и борбе крваве
Ускрсле су четири државе;
Прва од њих Црна Гора мала,
Која није никад робовала,
Већ са шаком храбрих витезова
Дух враћала браћи из окова.
И својему потлаченом роду
Бритким мачем стварала слободу.
Ал сад сами Црногорци нису
На Балкану још државе три су
Које сада као и ми желе
Са Турчином мегдан да дијеле,
Ослободе браћу која пате,
Поробљене земље да поврате,
Проћерају Турке за Азију
И заставе слободе развију.
Турчин види зло да му се пише
Нико неће робовати више.
Сваки народ гаји своју наду
Ми гледамо према Скадру граду.
Њему су нас вукли стари снови
И чезнули наши витезови.
Да отворе слободе капије
Од Косова гдје је било није.
Ми гледамо Скдар, Турци ћуте
На нас Србе највише се љуте,
Тијесно је постало Турчину,
Страх га хвата и кости му трну.
Скадар бјеше сједиште везира
А сад тамо Турчин нема мира,
И зато је на своје границе
Истурио понајљуће злице
Да бедеме праве и ровове
Поставњају жицу и топове,
Јер је доша земан да се бране
Од Хришћана са свакоје стране.
Хришћани су свуд посјели кланце
Да би ропске раскинули ланце;
Оћерали са огњишта змију
Да се опет врати у Азију.
Црногорци свијет им се диви,
Дигли су се на Турчина први;
Испунили своју жељу стару
Да ударе први зулумћару.
Па кренуше према Скадру граду
Да испуне петвјековну наду.
Јутрос кад је јутро освануло
И над Скадром сунце огрануло
Зајечаше са земље топови
Као да су небески громови;
Од грмљаве небо се пролама
Срби јутрос вичу благо нама;
Бој се бије сав Бардањол јечи
Србин ране хоће да лијечи.
На бојишту надмећу се момци,
Јуриш, кличу млади Црногорци.
Они хоће Косово да свете,
Зато у бој ко змајеви лете.
Без престанка бој се љути бије,
А тама се изнад Скадра вије.
Од те таме један облак дима
Окрену се изнад Муселима.
Облак прати у својему лету
Најхрабрију црногорску чету
И пред четом младог капетана
Познатога витеза Јована,
За чије се име одмах чуло,
Чим је прво оружје плануло
И о чијем јунаштву се збори
По читавој ломној Црној Гори.
А од данас пјесма ће вам рећи,
Да је Јован јунак понајвећи.
С голом сабљом у десници руци,
Јован кличе гдје сте сада Турци.
И пред четом Јован кликоваше
Дајте Турци оно што је наше.
Сад је коло заиграло ново
Срби хоће да свете Косово
И покају тако своје старе,
Са огњишта гоне зулумћаре,
Да поруше вашу стару славу
Вашу силу и вашу државу.
Освета се вама свуда спрема
На Балкану за вас мјеста нема,
То морате Турци сада знати
Кључеве нам од града предати.
Тако витез Јован кликоваше
Али Турци снажан отпор даше;
Отпор дају Турци без узмака
Живу ватру сипљу из пушака,
Пролијећу по бојишту борци,
Кличу Турци, кличу Црногорци.
Јуриш чини чета одабрана
Под командом витеза Јована,
Црногорац као оро кличе
Али Турчин неће да узмиче.
И већ преко пољане крваве
Попадаше прве српске главе,
А Јован се као соко вије
Куда прође крв се турска лије.
Оштра сабља блиста му у руци
Око њега попадали Турци
Јован хоће да покаја старе,
Па сијече турске зулумћаре,
Сијече их Јован по бојишту
Иако му Турци милост ишту.
Кроз хордију турску Јован лети
Да Косово и Милоша свети.
О Јовану одавно се збори
Како неће оца да покори,
Најбољега црногорског сина
Милована славног Перишина;
Па мислећи на оца витеза
Пред пушкама турскијем не преза,
Већ он гази кроз потоке крви
И ускаче међу Турке први,
Када прође свуд прави лазину,
Да увећа своју домовину,
И све док је као соко клица
Муселим је поста касапница,
Али њему понестаде клика,
Јер он нема груди од челика.
Крви се је големо пролило
Док је њега зрно погодило.
Срце храбро куцати престаде
И капетан Павићевић паде;
Паде сабљу држећи у руци
Око њега мртви леже Турци,
Ма и Срби свој су данак дали
На бојишту мртви попадали.
Из дивнога ту је пало јата,
Од свих десет најхрабријих брата,
Десет брата, десет Обилића
Из јуначке куће Никчевића..
Међу њима у бој љути паде
И свој живот за слободу даде
Из овога јуначкога кола,
Контић Ђуро, соко од сокола;
А да старе не пропану наде,
С њима Саво Спасојевић паде,
Међу свима вазда храбар борац
Диван Србин, диван Црногорац.
И те жртве не бијаху мале
Али још су двије главе пале,
Двије главе, двије љуте злице
Јованове двије узданице.
Поред десет брата Никчевића
Два су брата пала Бацковића
С обје стране усред вјечног мира
Да чувају свога командира.
Њих петнајест живот положише
Да о њима историја пише,
Да се пјева док Србина има
И помиње бој код Муселима.
Док јунаштво буде опијело
Спомињаће велико и мало,
Ко хероја, витеза и бана,
Павићевић храброг капетана,
Што је сабљом ропске ланце кида
Као некад славни Леонида
И на крају крвавога боја,
Као витез јуначкога соја
За слободу дао дивну главу
И највећу задобио славу;
Зато ће му име свуда бити
Јер вијенац славе њега кити
И неће нас бољет љута рана
Када му је глава овјенчана.
Овјенчана Србин тако пјева,
Као што је глава Милошева.



Спасоје Андријин Павићевић је дао ову пјесму Радоју Павићевићу 1975. год. а Радоје прошле (2015. год.)  је предао инж. Јовану Павићевићу. Није познато да ли је Спасоје Андријин и аутор пјесме. Пјесма је власништво породице.






четвртак, 27. октобар 2016.

Сестре цар-Шћепана и цркве им

Сестре цар-Шћепана и цркве им

Састале се сестре Немањића,
Све три сестре српског цар Шћепана
Најстарија краљица Марија,
А друго је љуба Војинова,
Племенита госпа Шћепанија,
И најмлађа сестрица Милица,
Књаз Топлице љуба вјереница+
Па им царе бабовину даје,
Да на брата не зажале сеје.
Првој даје земљу Арбанију,
Другој даје зенљу Љубовију,
А Милици, најмлађој сестрици,
Њојзи даје земљу Шумадију.
Ту се сеје брату обећају,
Да ће свака саградити цркву.
То  је цару врло мило било,
Па им царе прилог обећаје.
Све три сестре начинише цркве.
Пита царе сестрицу Марију:
“Јеси л’,  сејо, начинила цркву?”
“јесам брате цркву начинила,
Колика је дуга и широка,
Би у њојзи пландовало стадо,
И ходали коњи и волови,
Да не такне један у другога!”
Одговара српски цар Шћепане:
“Немој тако говорити сејо,
На земљи је промјенито царство,
Могу доћи дани и године,
Па у цркви пландовати стадо,
И ходати коњи и волови!”
Пита царе сестру Шћепанију:
“Јеси л’ сејо саградила цркву?”
“Јесам, брате, српска круно златна.
Колика је дуга и широка,
Би се у њој платно бијелило,
И ходиле буле под дуваком.
Да би једна друге не виђела.”
“Мучи, сејо, ако Бога знафдеш!
По Азији мијешају Турци,
И пролазе кроз грчке државе,
А Грци су на Србију жедни
Могу Грци Турке пропушћати,
Да нам цркве ропства допанути,
И Туркиње бијелити платно,
У вјечите наше богомоље,
Шетати се буле под дуваком,
Наше цркве за шалу држати,
И црквено раскивати злато,
Раскивати, на се ударати.”
Пита царе Милицу сестрицу:
“О Милице, рођена сестрице,
Јеси л’ сејо, саградила цркву?”
Говорила књагиња Милица:
“Јесам, брате, наша круно златна,
У Шумадиј’ саградила цркву,
На сред Бирча а краја Ужица
Саградила Бирчаницу цркву,
Није црква дуга ни широка.
Ако Бог да и срећа од Бога,
Биће моја дуговјека црква.
Ја нијесам цркву саградила,
Да ја гледам у висине цркви,
Већ ја јесам цркву саградила,
Да ми црква до вијека служи,
Јер је нама за мало гледати.
Остаће нам мале и велике,
А оне су најглавније цркве,
Које буду служит’ до вијека.
Неће наске млади спомињати,
По висини, старој грађевини,
Већ по милој својој отаџбини.
И свијетлој вјери православној,
Што наш закон до вијека дужи.
Ја сам малу саградила цркву,
Ал’ јој желим дугога вијека,
Да ми служи по закону црква;
Лудо ми је чедо уз кољено,
Само једно од вијека мога,
Чедо лудо, ал’ је мушка глава,
Мајка га је Миланом прозвала,
По Милану цркву наручила,
Нека буде Миланова црква,
Што је њему саградила мајка.
Ако Бог да и срећа од Бога,
Док осване прољетно јутарце,
Ђурђев данак на плодне равнице,
Крсно име, што га прослављамо,
Хоћу брате посветити цркву,
О прољећу, на светога Ђорђа.
А кад будем мријет по земану
Оставићу цркву на Милану,
До вијека биће Миланова,
На смрти му мајка поручила>”
Што рекоше сестре Немањића,
Што рекоше, све је тако било,
Све три сеје саградише цркве,
А кад Турци приватише царство,
Па у ропство цркве западоше.
Што сагради краљица Марија,
У тој цркви пландовало стадо,
И ходали коњи и волови.
Што сагради госпа Шћепанија,
У тој цркви платно бијелили,
И шетале буле под дуваком.
Што сагради књагиња Милица,
Она црква до вијека служи,
А чуо сам да казују људи,
Не зове се црква Бирчаница,
Већ се зове у Бирчу Ловница.
Кад је турска војска ратовала,
Сама им се црква сакривала,
Од тадај се Ловница прозвала.
Па сам чуо од старијех људи,
То је црква Топлице МИлана,
На смрти му мајка оставила.
Па смо брате и ми данас дужни,
Сјећати се за Ловницу цркву,
А Милана вазда спомињати,
Јер је за нас живот поклонио,
А Србија особно је дужна,
У Ловници споменут Милана
О Видову и Ђурђеву дану.

Из збирке Н. Т. К.


Босанска Вила  бр. 19    1895










четвртак, 13. октобар 2016.

Два Куртића и Боичић Алил

Кула Јанковић Стојана

Два Куртића и Боичић Алил ¹

Вино пију два Куртића млада,
Два Куртића, два брата рођена,
Шњима пије Боичић Алиле,
Па се Алил пред Куртића вали:
“Чујете ли, два Куртића млада!
Што је Босне и каурске стране
Данас нема нада ме јунака,
Ни Турчина, нити каурина.”
Веле њему два Куртића млада:
“Не вали се, Боичић Алиле!
Ти нијеси ни чуо јунака,,
Да камо ли очима видио:
Јеси л’ чуо од Јанока Јанка
Који Јанко сваке годинице,
Он покупи Јаночке катане,
Па доведе у поље Удбинско
Кад приспију на жетву пшенице,
Те одводи наше жетелице,
Њима жени Јаночке бећаре?
Ваља рећи да је јунак Јанко.”
Онда вели Боичић Алиле:
“Два Куртића, да вас Бог убије!
Не валите, Турч’на брата свога,
Већ валите влаха, другу вјеру!
Ја сам јунак бољи и од Јанка.
А тако ме не родила мајка,
Већ кобила, која коња мога,
И мушкијем не пасала пасом,
И Турскијем не назвала гласом!
Покупићу по Босни јунаке,
Одвешћу их до Јанока града,
Погубићу од Јанока Јанка,
Сав ћу њему Јанок похарати
Из Јанока робље одводити.”
Што је Туре пјано бесједило,
То, ђидија, тр’језно учинило:
Он покупи по Босни јунаке:
Од Травника два Пашића млада,
Од Градашца два Градашчевића,
И од Тузле Тузлу капетана
И његова Махмут-бега сина,
Од Дервенте до два Атлагића,
Од Новога два млада Церића,
А од Крупе Арнаутовића,
Од Острошца два Беширевића,
Од Вакупа два Кулиновића,
Од Орашца Тала на кулашу,
Од Мостара Џангу буљубашу;
То вам само старешине кажем,
За свакијем пет стотин’ Турака;
Одведе их до Јанока града.
У Јанка је лоша срећа била,
Ђетића се дома не десило,
Ни његових Јаночких катана,
Отиш’о је Јанко преко мора,
Преко мора, на Шамлије Турке
Код двора му нико не остао,
Сав му Турци Јанок похараше,
Из Јанока робље поведоше.
Кад се збише у поље Јаночко,
Сви су Турци, а једнога нема
(А нико их ни потући нема),
Нема оног Тала на кулашу;
Њега жале по ордији Турци:
“А бре медет! на кулашу Тале!
Да ђе си нам изгубио главу?”
Истом они у ријечи бише,
Ал’ ето ти Тала на кулашу,
И он носи до тридесет глава,
Све исјек’о  бабе по Јаноку,
Старе бабе и ђецу нејаку;
Ондје му се потпрдују Турци:
“Јао Тале! за луду те вале!
Не имаде да јунаке с’јечеш,
Већ ис’јече бабе по Јаноку,
Старе бабе, и ђецу нејаку!
Јер ти кога роба не зароби?
Да куд ће ти покор и срамота?
Сад се немаш чиме повалити.”
Ражљути се будалина Тале,
И он просу до тридесет глава,
На се метну српско одијело,
Ка’  што носи Шарићу Цвијане,
Прав’ отиде у Српске Котаре;
Ал’ је Тале запазио, курва,
А баш сестру Јанковић Стојана,
Јал’ ј’ одвести, јали главу смести.
Кад он дође Стојанову двору,
Али Стојан крсно име служи,
У прољеће светитеља Ђурђа;
У двору му млога гостиница,
Пред двором му дивно коло игра,
Коловођа сестра Стојанова,
А каква је! да од Бога надје!
Та љепша је од бијеле виле:
Очи су јој два камена драга,
Два образа два ђула румена,
Обрвице с мора пијавице,
Трепавице крила ластавице,
Б’јели зуби два низа бисера;
А танка је, како и шибљика;
Висока је, како оморика;
Каде игра, канда паун шеће;
Кад говори, к’о да голуб гуче;
Кад се смије; канда сунце грије;
Под грлом јој три ситна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Стоји звека на врату ђердана
Стоји шкрипа скута од сандала.
Кад је згледа будалина Тале,
Увати га Чивутска грозница,
Онда јој је Тале говорио:
“Анђелија, секо Стојанова!
Донес’ дер ми студене водице,
Јер сам, душо, врло ожеднио.”
Анђелија рода господскога,
Она њему добро одговара:
“Бога теби, незнана делијо!
Моја браћа крсно име служе,
Иди к њима, те се напиј вина,
А ја ћу ти коња приватити.”
Ал’ се вати Тале у џепове,
Те извади три прстена златна:
“На ти Анђо, три прстена златна:
Ја сам онај Шарићу Цвијане,
Што те мени Стојан поклонио.”
Превари се, уједе је гуја,
Па се вати, да узме прстење,
Увати је Тале будалина,
Па је баци за се на кулаша,
Па побјеже преко поља шњоме,
А попјева танко гласовити:
“Сив соколе, ђе си долетио,
Да хоћеш ли здраво излетити
И изнијет’ тицу препелицу?”
Повикаше из кола дјевојке:
“О Стојане, жив’ те Бог убио!
Славу славиш, ал’ ти не помаже;
Ево дође једна потурица
И на њему српско одијело,
Однесе ти сестру Анђелију
На кулашу коњу великоме,
На срамоту од таких сердара.”
За то Стојан ни хабера нема,
Већ изађе на високу кулу,
Па припали четири гласника,
Хабер даје на четири стране,
Па се врати, сједе пити вино.
И то вриме за дуго не било,
Ал’ ето ти четири сердара,
Ето првог Шарића Цвијана,
И он води хиљаду момака;
И другога Вида Жеравице,
И он води шест стотин’ коњика,
и трећега Смиљанић –Илије,
И он води хиљаду момака,
Све коњика љутих оклопника;
И четвртог Мандушића Вука
Он не води ни једнога друга,
Прав’ одоше трагом за Турчином.
У Турчина добар кулаш био,
Далеко је Туре сустигао,
На Попини сниже Велебита.
Кад му Турци згледаше дјевојку,
За њу једну по четири дају,
И дају му хиљаду дуката;
На то Тале ни да гледа не ће.
Ту се мало забавише Турци
Гледајући сестру Стојанову;
Ал’ говоре аге и спахије:
“Хај’те Турци, да брже идемо,
Не би ли се горе доватили;
Јер се дигла магла од Котара,
А кроз маглу сијевају муње;
Што се она магла подигнула,
То се дигло праха од копита;
Што кроз маглу сијевају муње;
То с’јевају токе на јунацим’:
Бојати се Јанковић-Стојана,
Јер је Стојан од курве копиле!
А ноћас смо зао сан уснили,
Да смо ново село населили
На Попини сниже Велебита;
Нека знате, добро бити не ће:
Чијег Тале роба заробио,
Н’један главе однијети не ће.”
А то луди не слушају Турци,
Док претече Јанковић Стојане
И бусије многе поставио.
Отале се Турци подигоше,
На бусију прву нагазише,
На бусију Јанковић-Стојана;
Пуче пушка Стојанова пуста,
За њом пуче хиљада пушака
И укиде хиљаду Турака;
Пуче пушка Шарића Цвијана,
За њом пуче хиљада пушака,
И укиде хиљаду Турака,
Пуче пушка Вида Жеравице,
За њом пуче шест стотин’ пушака
И укиде шест стотин’ Турака;
Кад поћера Смиљанић Илија
Са коњици љутим оклопници,
Да видите јада од Турака!
Још кад јадни набасали Турци
На онога Мандушића Вука,
Који нема ни једнога друга;
Насред пута ноге прекрстио,
А кад Вуче осјетио Турке,
И он скочи на ноге лагане;
Тад се Вуче у Турке увуче,
Три стотине глава одсијече;
Од Србаља нико не погибе,
Не погибе, само петорица
Од Турака осташ’ седморица,
И пред њима Тале на кулашу!
Побацио сестру Стојанову,
Па он бјега с главом без обзира;
Ћера њега Стојан на путаљу,
За Талом се бијел сарук суче,
Стојан комад по комад одс’јеца,
Говори му Смиљанић Илија:
“Побратиме, Јанковић-Стојане!
Не погуби Тала на кулашу!
Нек се вали по Орашцу Турком,
Да како се био оженио.”
Њега Стојан ни да слуша не ће,
Већ г’ увати за врат до рамена,
Па удари шњеме о калдрму
Стаде праска у Талу кошчина,
Кано плота од седам година.
Сви отале здраво отидоше,
И Јаночко робље повратише.


¹ На крбавском пољу под Удбином налази се мало језеро, које се још у старој грунтовници звало Куртића-језеро. Уредништво. 


“Српско Коло”  год. II