Зидање пивског манастира
Полећела два сокола сива
Од извора Пиве воде ладне;
Тице лете про Херцеговине,
Па отале Босном поноситом
Одлећеше турском царевином,
Долећеше до Стамбола града.
То не била два сокола сива,
Већ то била до два брата мила,
По имену Петар и Никола.
Па се бјеше петак потрефио,
И султан је на диван изаш’о –
На дивану оба брата мила.
Па их султан виђе међу Турке,
Па их ближе себи призиваше,
И за име султан их питаше.
Петар име своје казиваше.
Тада њему султан говораше:
-“Гаговићу, у Стамболу мому,
Потурчи се, крста ти часнога,
Даћу теби на Босну везирство,
Без промјене за дванес година,
Не иштем ти гроша, ни арача,
Kад изађе дванес годин дана,
Добро ћу те оженит, везире,
Даћу теби моју султанију,
Султанију за вјерену љубу!”
Петар тада прилеће му руци,
У скут цара пољуби и руку:
-“Не би ти се царе потурчио,
А за бутун твоју царевину”!
Тад Николу султан понудио,
Никола му одма укабули,
Брату Петру заиска фермана,
Kад он дође на Херцеговину,
До извора Пиве воде ладне,
Да бијелу задужбину гради,
Задужбину сјајна намастира,
Цар му даде под туром фермана
По ферману ситну бујрунтију,
Да бијелу задужбину гради,
Kод извора Пиве воде ладне.
Никола се одма потурчио,
И даде му на Босну везирство.
Оба брата, те се подигнула
Из Стамбола града бијелога –
Везир оста у Босни поносној,
Петар оде на Херцеговину.
Kад он дође Пиви каменитој,
До извора Пиве воде ладне,
Поче одма градит задужбину,
Градио је дванаест година,
Kад изађе дванаест година.
Султан одма ферман начинио,
Па га спреми Босни поноситој,
А на руке босанском везиру.
-“Лало моја, са Босне везиру!
Kупи свате, спремај до Стамбола,
Да ти додам моју султанију,
Султанију за вјерену љубу”.
Ферман дође Босни поноситој,
А на руке босанском везиру.
Ферман учи са Босне везире, -
Мислит стаде, шта ће од живота,
Kога ли ће примит за ђевера,
Да му ђевер буде султанији.
Па је бјеле књиге дохватио,
И одма је књигу накитио,
Да се спрема на Херцеговину,
А на руке петру, брату своме.
“О, мој брате, Петре патријару!
Ја се женим и весеље градим,
Ферман мени из Стамбола дође,
Од султана, од цара турскога,
И он мене султанију даје, -
Ти ћеш ђевер бити султанији”.
Одма везир књигу отпремио.
Kњига иде низ Херцеговину,
Па кад дође Пиви каменитој,
До извора Пиве воде ладне,
И он нађе Петра патријара –
Kњигоноша књигу му предаде.
Петар био књигу прихватио,
Па он оде мислит и размишљат
Жа му бјеше оставити цркву,
Јер не бјеше савршио цркву.
Па се брату у сватове спреми,
Спреми себе и дората свога,
И поведе три четири слуге,
И ето га низ Херцеговину;
Прихвати се Босне поносите,
И он дође везировој кули.
Везир бјеше скупио сватове,
Па он брата очекује свога.
Дивно брата и свате опреми,
Даде њему за ашлука блага;
Петар оде и свате одведе.
Kада дође до Стамбола града,
Добро га је царе дочекао, -
Ту предани три бијела дана,
Па му даде своју султанију,
И даде му многе пратиџије,
Те оспрати господу сватове;
Оде Петар, султанију води.
Kад он дође на Босну поносну,
Свадбоваше за неђељу дана –
И он брата ожени везира;
Осми данак од везира крену.
Бог нареди везир се разбоље,
Па за братом књигу начинио,
Одма Петар, да се натраг врне.
Kњигоноша у путу га стиго,
Kњигу даде од брата везира.
Kад је Петар књигу проучио,
Плаче старац и сузе прољева –
Жали брата ка’ и сцоју главу,
Па се одма у Босну поврну.
Брже дође везировој кули,
Ођа коња, примише га слуге,
Па везиру у одају дође.
Јечи везир, лежи на постељи,
Брату Петру своме говораше:
“Брате Петре, сагни ми се ближе!”
Он се саже везирову лицу –
Зубима га за нос ухватио.
Тада Петра сузе пропадоше,
И овако брату говораше:
“О, мој брате, са Босне везиру!
Што сам тебе жао учинио”?
Везир брату Петру говораше:
“Нијеси ми на ж’о учинио,
Већ ђе сам се брате, потуирчио,
За то сам те сада шјетовао,
Те никоме немој вјеровати;
Јер ја могу брже умријети!
Тад се с братом својим халалио,
Халалио, па се пољубио,
Па се браћа туде, растанула;
Петар оде низ Херцеговину.
А да видиш султаније младе –
Гђе умрије на Босну везире,
Па ђевера сажаљује свога:
Натовари стотину товара,
Сто товара крова од олова
И уза њи књигу начинила,
За ђевером кириџије спреми,
И у књизи њега поздрављаше:
“Мој ђевере, Петре патријару!
Умрије нам на Босну везире,
Веће њега у потаји раним:
Брже сврши своју задужбину,
Турци ће ти срушит грађевину,
Спремам теби стотину товара,
Сто товара крова од олова,
Да прекријеш своју задужбину”.
До два пуна ранила га дана
У потаји да с’ не сјете Турци.
Kад се Турци осјетили били,
Па се одма поточ подигнула,
Па у Фочи стигли кириџије, -
Исјекоше многе кириџије
И отеше стотину товара,
Сто товара крова од олова,
Па прекрише бијелу џамију.
Отолен се Турци подигоше,
Па дођоше Пиви води ладној,
Петар бјеше савршио цркву;
То ј’ Петрова добра задужбина.
Босанска Вила бр. 18 1895.
