субота, 14. мај 2016.

Саво Накићеновић - Смрт Катића Јокана




Смрт Катића Јокана

(Истинити догађај за вријеме Француза у Боки и Дубровнику).

По народном приповиједању сложио поп Саво Накићеновић
Херцегнови

Још зорица не забијелила,
Ни даница лица помолила;
Сунце спава, а вила не спава,
Лети вила баш на своја крила,
Те полеће с Ловћена планине,
Те слијеће у Боку Которску,
Паде вила на врх Доброштице,
Како пала трудна починула.
А како се вила одморила,
Кличе вила иза свега гласа,
Па дозива старца игумана
У манастир дични од Савине
Баш на име Троповић Јосипа,
Па му вила ријеч говорила:
“Ал’ не чујеш оче игумане,
Ал’ не чујеш, ал’ хабера немаш,
Ђе Французи предају војводу,
Предају га у турску ордију,
Да му русу посијеку главу,
Да је шиљу цару у Стамболу,
Баш војводу Катића Јокана,
Сјута вече предаће га њима.”
Кад игуман вилу разумио,
Одмах се је пера прихватио,
Па је ситнее књиге растурио;
И доста се војске сакупило.
А када се нојца уватила,
Подиже се старац игумане,
С војском иде повише Новога,
Те се спусти доље из Србине,
Испод двора млада Мирковића,
Баш код цркве светога Ђорђије,
Те западе око друма пута,
Те је старац војску уредио,
И овако њима говорио:
“Чујте дјецо, сиви соколови,
Кад наљезе војска од Францеза,
-Ја сам посл’о  у Нови гласника,
Испалиће пушку аберника;
Но јуначки да их дочекамо.”
У ријечи, у коју су били,
Ограде се врата отворише,
Силни Францез баш са доста војске,
Ето води војводу Катића,
Иде с њима управ Суторини.
Баш нијесу дошли до игумна,
Док у Нови пуче аберника,
Те глас даде стару игуману;
Воде Јока свезанијех очи,
Покривена до земљице црне.
Ал’ кад чуше пушку аберника,
Французи се јаду досјетили,
Да чекају, да војводу грабе; -
У војводу пушком опалише,
Са земљицом њега саставише.
Кад то виђе стари игумане,
Он повика своје соколове,
Те ти момци као соколови
На Французе јуриш учинише,
Док су у град Французе угнали
Шесет глава њима окинули,
Свог војводу*  добро осветили,
Осветили, па га сахранили,
Баш у цркву пресветога Спаса,
Душа њему у рај почивала!
А час’ теби старче игумане,
И твојијем дичним соколима.

*О Катићу Јоку има и у књизи “Херцегнови”  од Т. К. Поповића, и доста се ово народно приповиједање слаже са оним, што је у тој књизи о Катићу речено.












Нема коментара:

Постави коментар